Direktno iz Limba: Komatozna trabunjanja i druge nepovezane priče

11 мар

NT1933 Pre nekoliko dana uhvati me nenadano i ničim izazvano neka boljka. To stanje moje kolege zovu „protrčao ti virus“. Pre bih rekla da je progalopirao, pošto nisam znala šta me snašlo u roku od nekoliko sati. Ali dobro, ta noć je valjda jedna od mnogih takvih koje tek nadolaze jer, kako vreme prolazi, ne biva se ništa mlađi, a ni zdraviji. Ležim tako, negde u sred noći, preispitujem da li stanje mog organizma ide na bolje ili gore i razmišljam šta bih korisno mogla da uradim u tom trenutku. Što bi narod rekao zamajavam mozak. Pade mi na pamet suluda ideja. Rekoh sebi: Kad je stanje već ovako grozno što ti ne bi, blago meni, na neko vreme prošetala do onog sveta i proverila da nije možda slobodan veliki naučnik i čovek Nikola Tesla… da ga na brzinu intervjuišeš? Amaterski, normalno, jer nikada mi nije pružena prava prilika da izbrusim svoje novinarske veštine. Sa druge strane, možda je tako i bolje? Postaviću mu pitanja iz srca, onako čovečanski, kao što bi ga pitao  prodavac u obližnjoj samiški. Dakle, evo mene na vratima… limba. Neka mi oprosti Toma Akvinski, a i oni koju su kasnije ovaj prostor ukinuli. Jeste da je on predviđen za neke mnogo nevinije duše od moje, ali meni baš treba da postoji, čisto lično i vrlo interesno. Kad se unesem u tu problematiku nameće se pitanje gde ću i kud ću kad dođe taj presudni čas? O raju i ne razmišljam pošto bog i ja nismo na „per tu“. Pakao je, čujem, pretrpan pa čak i da tamo pripadam mislim da ću na kraju završiti u čekaonici tj. čistilištu, koje možda postoji a možda i ne. Izgleda mi da njegovo postojanje pominju samo katolici.  Ah da!  Da ne zaboravim da zamolim oproštaj i od „božanstvenog“ Dantea. Kao što ovo dosadašnje pisanije kazuje, sve sam ja iskrivila, unakaradila i izvrgla ruglu. Ali, šta ćemo? Tema je osetljiva, ali je tema i došla je na red. Uostalom, kakva su vremena – sve teme su osetljive! U prostoru sam, koji bi trebalo da bude poluprazan, vazdušast i vrlo pregledan, ako ne računamo povremeni, tihi prolazak beličastih oblačića. Međutim, stanje je potpuno drugačije. Rekla bih da je gužva gotovo veća nego u gore pomenutom paklu. Svakakvih tu ima „likova“ a neke lako i na prvu prepoznajem kao velike i značajne ljude naše prošlosti. Bez razlike, svi su nečim zaposleni. Razmišljanjem uglavnom. Gledaju negde u visine ili daljine u karakterističnim pozama, sa prstima položenim na bradu, obraz, prekrštenim rukama na grudima ili leđima, a ima i onih koji su zamišljeni nad nekim poluraspadnutim pergamentama i požutelim, rukom ispisanim knjižurinama. Mnogi su bradati, sedi, lica izbrazdanih borama. Drugi su mladi, mršavi, bledi i vidno obeleženi nekom bolešću koja im je evidentno došla glave. Obučeni su u odeću svog vremena pa ih ima i u togama, svilenim odelima, frakovima, noćnim košuljama. Prepoznajem tu one koji su pomerili putanju čovečanstva u ovu ili onu stranu, neke koji su obeleženi kao veliki i neprevaziđeni, a i one koji se ovih dana „moderno“ označavaju kao članovi  Iluminata. Na kraju, tu su i oni koje je inkvizicija osudila prvo na lomaču pa na večni plamen, a ipak, završili su ovde… Stojim u nekom „ćošku“, pokušavam da obuhvatim pogledom što više nepreglednog prostora i ljudi, neprestano tražeći „poznata“ lica. U jednom trenutku pogled mi „uhvati“ prepoznatljivu proćelavu, okruglastu, sedu glavu velikog Mike Alasa, sa još uvek crnkastim brčićima. Sedi na nekom trupcu, drži štap čija struna visi opušteno u praznom prostoru i zamišljeno klima glavom. O levom kolenu visi  veliki, beli, filcani šešir. Odlučim se da mu priđem.  „Dobar dan, gospodine Miko, kako ste?“ „Evo…“, odgovara mi odmah, ne gledajući me i sa tonom kao da smo se prethodno sreli, baš pre neki dan. Posle male pauze, odmah nastavlja: – Baš nešto razmišljam kako odavno ništa ne grize. Mora da su reke sad već potpuno zagađene. Nemam drugo objašnjenje. – Molim? Vi znate za reke i zagađenje? – Za boga miloga, dete drago, kako ne bih znao? Pa to je toliko strašno da se jednostavno mora znati! – Pa, mislim… nisam bila sigurna kako se razmenjuju informacije i tome slično? – Ne razmenjuju se, normalno. Mi ovde dobijemo informacije, kad dođu novi. I to je uglavnom to. Mislim, neki hoće da čuju novosti, a neki se izoluju i ne interesuje ih ništa. Mene, eto, interesuje. U suprotnom smeru ne možemo da protnemo ništa. – Razumem. Izvinite, ja eto… tražim našeg Nikolu Teslu. Da li je on ovde? – Tesla? Mda… mislim da je ovde. Nisam ga dugo video. Doduše, pojam „dugo“ je ovde vrlo relativan, međutim ja se krećem tu i tamo, a njega odavno nisam spazio. Moguće je da se, po svom običaju, negde zavukao. – Da? Pa hvala Vam puno gospodine Miko. Inače… mi Vas i danas pominjemo i zahvalni smo Vam za Vaš doprinos. – Jeste, jeste… Čuo sam nešto o tome, nedavno. Nisam baš najbolje razumeo o čemu se radi, to oko tog nekog… kako rekoše… projekta koji se uspešno prikazuje na velikim i malim ekranima. Nije mi jasno šta je to, ali ako je korisno – onda dobro. Međutim, shvatićete da i pored toga nisam baš uveren da su ljudi svesni… rekao bih, bez namere da uvredim da su Srbi narod… Mah, nije to, u suštini, ništa važno! – A šta je po Vama važno? – Da se ima pameti i da se promišlja o svemu. Eto, to je važno! – reče Mika i tu završi razgovor sa mnom.  Okrete se zabrinuto ka oklembešenoj struni koja je i dalje tužno visila sa štapa i mrzovoljno nešto promrmlja u bradu, promeškoljivši se na neudobnom trupcu. Nastavljam pažljivo dalje. Trudim se da ne uznemirim velike mislioce, kreativne figure koje su projezdile kroz istoriju, naučne gromade, filozofe, umetnike… Deluju mi zauzeto, u nekom nemuštom zanosu i ne želim da im smetam, što mi i nije baš problem. Niti me primećuju, niti obraćaju pažnju na mene. Odlučim da se hrabro uputim dalje i da zađem i zagledam i u neke delove nepreglednog prostora koji se čine kao sakriveni od pogleda. Kako objasniti da u prostoru u kome ne postoje građevine niti bilo šta slično što bi moglo da ograničava pogled ipak izgleda kao da postoje mesta, delovi prostora u kojima se ne može prodreti okom? E pa, eto, ovde je to moguće! Nailazim na jedan takav deo. Čini mi se da nazirem neko drvo, ne prepoznajem… možda je šljiva, ne  toliko visoko, sa nevelikom krošnjom. Odmah pored drveta je grm, onaj što ga uvek mešam sa lovorom, zbog izgleda listova.  U tom malom, zelenom kutku, koji čas je tu a čas nestaje i postaje mlečna izmaglica učini mi se da vidim prosed, oštar profil. Onda, za tim profilom otkriva mi se i ostatak. Jedna ruka je laktom blago oslonjena na ručku stolice, a šaka je lagano obrglila bradu. Druga šaka  nonšalantno pružena na desnu stranicu otvorene knjige. Duge, tanke noge prekrštene u urednim pantalonama ispeglanim na crtu i uparenim sa sakoom. Figura odaje prefinjenost i otuđenost. Od svega, pa čak i od ovog neobičnog i ni sa čim uporedivog prostora. On je, prođe mi uzbuđeno kroz glavu i srce poče da mi ludo lupa. Jeste, stvarno je on! Pljuvačka mi se u trenutku osušila u ustima i trema koja me obuzela oduze mi potpuno moć govora. Na trenutak. Onda rekoh sebi: Pa to je naš Tesla, kulturan i odmeren čovek. Ako ću sa nekim lepo popričati, onda je to on. I tu me obuze nestripljivost i želja da što pre započnem taj razgovor koji sam toliko puta vodila u glavi. Ne znam, možda vernici tako pričaju sa svojim bogom. Ja sam na taj način često pričala sa nekim ljudima, Tesla je jedan od njih. „Dobar dan“, promrmljah tiho sa prilične udaljenosti potpuno sigurna da me neće čuti jer sam to izrekla više u svrhu generalne probe. Međutim, on diže glavu i pogleda mirno u mom smeru. Dva prodorna oka, okružena finim grupama borica me obgrliše na jedan… dva, tri trenutka. Konačno, postala sam sigurna da su mu misli odlutale i da me više ne vidi, iako i dalje gleda u mom pravcu. Prišla sam samo nekoliko koraka i opet stala. „Ja bih da malo popričam sa Vama, ako imate vremena“, rekoh i odmah se pokajah zbog svoje gluposti. „Vreme je sve što mi je ostalo“, dobih odmah iskren odgovor. Prijatan, dubok, odmeren glas se izvi sa njegovih gotovo nepomičnih usana. „Onda… ne zamerate“, rekoh upitno i sedoh nasuprot njegovih stopala, tako da gledam direktno u njega. Nije se iznenadio, samo se džentlmenski malo izdigao iz stolice i onda ponovo seo, sada nešto više uspravljen uz naslon stolice. – Recite mi, otkud želja da baš sa mnom razgovarate? – Dolazim iz Srbije, imam puno pitanja. – Ah, da? Verujem! – reče i blago se nasmeši. „Pa, da počnemo onda?“ – Vidite, nama… meni nije jasno kako se to desilo da… Ne, izvinite, ne bih to prvo! I tu me glas i misli izdadoše. Nastade mi u glavi takav lom od reči koje su, pod utiskom i iz neobičnog poštovanja koje gajim prema ovom čoveku počele da skaču jedna preko druge, u vis, u dalj, u bezdan. Da nestaju i pojavljuju se bez ikakvog reda i smisla. Sklonih pogled, posramljena i rekoh sebi: Pih, draga moja, tipično za tebe u ovakvim i sličnim situacijama. Tesla se samo blago naže prema meni i osmotri me sada vrlo pažljivo. Mora da sam porumenela, pa pozelenela i verovatno na kraju poplavela od srama, jer se brzo vratio u početni položaj i rešen da mi pomogne, preuzeo uzde razgovora: – Rekao bih da Vas muči ova situacija sa mojom urnom. Verovatno se iz tog razloga preuzeli na sebe ovoliki i ovakav put, zar ne? Evo, odmah da Vam kažem… mada, možda ću Vas uvrediti – Vama to znači više nego meni! – Da… da, to je u suštini. Mada, ima tu još toliko stvari. Sve više Vas pominju iz toliko razloga. Vidim sad da se nisam dobro ni pripremila. Mislila sam, dovoljna je moja želja da Vas vidim i pitam. Ali… – Vidite, stvari su potpuno izmakle kontroli. Ništa nije onako kako je trebalo da bude. Greška je samo moja. Trebalo je da imam manje poverenja u ljude. Ipak, celog života sam stvarao i mislio samo na čoveka, pa je onda bilo i logično da tom istom čoveku ostavim ono što sam stvorio. Međutim, eto, ispostavilo se da sam pogrešio. To nije jedina greška koju sam napravio. Sada to uviđam, ali je na žalost kasno. Ostaje mi samo da se nadam da neću proći kao neke moje kolege naučnici koji su stvarali za dobrobit, a onda su njihovi pronalasci korišćeni za nešto drugo. Nešto loše! – Ali ne! Ne! Ne možete tako da mislite! Pa Vaši pronalasci su promenili svet! – Upravo tako, a možda nije trebalo. Možda svet nije bio spreman za to. Trebalo je stvari da gledam šire. Ponekad je potrebno čekati da čovek sazri dovoljno da može da prigrli napredak. Izgleda da je bilo isuviše rano. – Nije stvar u tome gospodine Tesla. Na svetu je uvek bilo i biće loših ljudi, koji će na ovaj ili onaj način koristiti druge ljude. To je naš problem. To i činjenica da se ljudi kroz vreme usavršavaju. Civilizacijski, mislim, pa tako i njihova negativnost. Sad su je izgleda doveli skoro do savršenstva! – Može se i tako razmišljati, mlada damo. Ali,  šta je sa dobrotom, onda? Zašto i nju nisu usavršavali? – Istina je da je čovek na velikom, možda najvećem ispitu do sada. Možda nikada, u celoj istoriji čovečanstva, čak ni u vreme kada su ljudi bili neuki, nije mislio da je toliko nemoćan. Nikada nas nije bilo više, a opet nikada nismo imali manje uticaja na svoj život. Teško je to pomiriti u glavi prosečnog čoveka koji se prepustio čarima današnjice i „pravilima“ života koja su više nego ikad protiv njega i njegove prirode. – A u pozadini svega toga je život koji se uveliko bazira na nečemu što sam ja osmislio. Zar ne? Zar nisam ja taj koji je to omogućio, kad malo bolje razmislimo? Jesam li u pravu? Recite mi, slobodno. – Možda Vam se tako čini ali ne mogu a da ne primetim da stvari gledate malkice jednostrano, znate. Padamo na istom ispitu već duže vreme. Dozvoljavamo da nas u nekom civilizacijskom trenutku pojedu uvek iste pojave: Pohlepa, moć, bogatstvo… Priklanjamo se naoko lakšem i sigurnijem. Dopuštamo da nam iz vida izmaknu presudne stvari, ništa ne učimo iz prošlosti. Logično je da svaki put budemo kažnjeni za svoju nepresušnu autodestruktivnosti. Vi sa tim nemate ništa ili vrlo malo. Verujte mi! – Hvala Vam na tim utešnim rečima. Znate, razmišljam stalno o tome. Trudim se da zamislim svet bez mojih pronalazaka. Možda bi zaista bilo bolje. Tu ne mislim na lakoću življenja. Mislim na gubljenje te suštine o kojoj ste maločas pričali. – Jedan od razloga mog dolaska ovde, kod Vas, je i potreba da Vam uputim izvinjenje. Baš zbog toga što smo Vas doveli u situaciju da razmišljate o tome, da se kajete zbog svojih postupaka. Mislim da niste ništa pogrešili. Čak, suprotno! Mislim da ste jedan od najnesebičnijih ljudi koje je istorija poznavala. – Grešite! Puno je sebičnog u onom što sam radio.  Hteo sam da vidim koliko sam u stanju da povučem svet unapred. Ja, jedan jedini čovek. Tek pred kraj života i pred početak rata sam počeo da razmišljam o tome koliko je čovečanstvo krhko i slabo. Ali, tada je već bilo kasno. Mogao sam samo da odložim na neko vreme otkrivanje  izuma koji će možda, a nadam se da neće, dovesti do uništenja onog za šta sam stvarao celog života. Mnogo puta sam sebe ubeđivao da ljudski rod zaslužuje da ide napred, bez obzira na sve, jer je stvoren i u stanju da kreira korisne stvari. Sa te strane sam pokušavao da nađem izgovor. Toliko je toga lepog čovek stvorio, znate. Toliko toga… – Znam. I zato mislim da čak i ako i ovog puta padnemo na ispitu, nekako ćemo iznaći način da pokušamo ponovo i ponovo. Ako se to i ne desi, onda to samo može značiti da smo iskoristili sve prilike koje nam je priroda pružila i da smo došli do kraja. Sve što počne mora i da se završi, zar ne? – Čudno… – Izvinite, na šta mislite? – Pa, tako lako se odričete ljudske budućnosti. – Istina. Mnogo sam ljuta, eto zato! Znate, više nego išta želim da čovek shvati gde greši i da od ovog trenutka počne da rešava i ispravlja stvari. Ali, svesna sam da je to skoro pa nemoguće. – Ima mnogo stvari koje nisu nemoguće, a čine se takvima. – Znam, ali ne vidim nikoga ko bi to mogao, da pokrene taj proces. Ni sama ne znam kako bih, a nije pošteno da to očekujem od drugih. Vidite, Vi ste sami pokrenuli jedan proces. Znam, Vi niste kao drugi, ali opet… – Mnogo više sam kao drugi, nego što mislite. Bio sam svestan da ne mogu obraćati pažnju na sve ono što me zanima, jer onda neću imati dovoljno vremena za one najvažnije stvari. Inače, ostao sam željan mnogih stvari iako nisam to uvek sebi hteo da priznam. – Toliko je toga što ne znamo o Vama, a voleli bi. – Recimo, voleli bi da znate gde bih hteo da se smesti moja urna? – Da, to sigurno! Ali, još važnije voleli bi da znamo šta ste predvideli za one Vaše pronalaske o kojima ne znamo ništa ili vrlo malo. Na žalost! – Eto, to je jedna od stvari koje me izjedaju. Da li je bilo bolje da sam ih uništio nego što sam ih tako ostavio. To pitanje će me mučiti večno. Ako će Vam biti lakše, najviše bih voleo da te urne ni nema. Tako ne bi bilo  sukoba. Ne želim da budem uzrok bilo kakvih problema. To je tako nezgodno i čini da se osećam… – Na Vašem mestu ja bih se osećala prevarenom! – Zbog čega? To je samo pepeo. Zar nisam ostavio ništa vrednije od toga? – Ipak… u porti crkve, na dohvat ruke nekim ne tako dobronamernim ljudima. Zar nije bolje da ostane u muzeju koji je ceo posvećen Vama? Meni to zvuči logično i normalno! – Vidite, moram da Vam priznam,  cela ta situacija…  čak me po malo i zabavlja. Poče tiho da se kikoće, prekrivši usta rukom. Kao da je hteo da me poštedi neozbiljnosti i humora sa kojim posmatra celu situaciju. Na kraju, videvši moje snuždeno lice i oklembešenu glavu, prestade. – Evo, ako će Vam biti lakše… slažem se da urna ostane u muzeju. Ipak, ispada da se ne pitamo ni Vi, ni ja o tome. Tako, ne možemo sprovesti u delo tu našu želju. Onda, pustimo neka zadovoljavaju svoje potrebe neki ljudi kojima je to važno. Mi treba da se okrenemo nekim mnogo važnijim stvarima. Na primer, šta uraditi… Baš u tom trenutku Teslin lik i sve oko njega poče da se okreće neverovatnom brzinom, ja postadoh suvi listić u nekoj vrsti neočekivane jesenje oluje sa besomučnim vetrom i naletima kiše. Pokušala sam da ga dozovem, da tražim pomoć. Vikala sam uporno „ne čujem Vas više“ i „gospodine Tesla, gde ste“, ali osim dubokog, neobičnog huka koji je u pozadini pratio  iritantan zvuk koji je podsećao na histerično pijukanje priklještenog pileta nisam čula ništa drugo. Odmahnuh par puta glavom da se osvestim i prvo što sam osetila je da mi je pidžama i sva posteljina mokra od znoja. „Opet mi je skočila temperatura“, konstatovah razočarano i krenuh da obavim standardnu proceduru: voda, antipiretik, presvlačenje i sve ostalo. Ali, pre svega toga da isključim alarm. Sa velikim zadovoljstvom pomislih da je ovo dan u kom će kapitalizam i novi svetski poredak biti destruktivni, manipulatori, izrabljivači i gurati u propast ceo svet, a ja im u tome bar danas neću pomagati.

2014 in review

30 дец

The WordPress.com stats helper monkeys prepared a 2014 annual report for this blog.

Here’s an excerpt:

A San Francisco cable car holds 60 people. This blog was viewed about 290 times in 2014. If it were a cable car, it would take about 5 trips to carry that many people.

Click here to see the complete report.

Zašto sam bleja?

9 мај

čovek-ovca

Prvo da definišemo sam pojam. U mom rečniku to nije glagol koji označava gubljenje vremena na neke potpuno nebitne stvari, kao što je popularno gledanje u plafon ili vršenje neke slične radnje za koju smo i sami svesni da je nepotrebna, zgubidanska ili za koju nemamo ni jedan opravdan razlog osim ubijanja vremena. Bleja u modernom značenju, po mom mišljenju, označava sve ono što nije obaveza ili neka konkretna, korisna radnja. Iskreno, najviše ga volim o pežorativnom obliku, kao „blejačina“!
Molim, da se uzme u obzir da je bleja u kafiću sa drugarima ok aktivnost ukoliko raspravljate o fundamentalnim istraživanjima osnovnih fenomena egzistencije, kao što su saznanje, umetnost logika ili recimo etika. Ako se u tom sukobu mišljenja dotaknete Dekarta tim bolje, znači usput se bavite i racionalizmom. E, to je već od esencijalne važnosti za vaše sazrevanje i napredovanje i samo nastavite da tako blejite.
U mom tumačenju bleja je čovek ili žena koji zauzimaju prostor, obavljaju primarnu funkciju življenja, troše vazduh, vodu, hranu i druge preko potrebne proizvode i… tu negde bi bio kraj. To je biće koje živi (a možda i radi) radi življenja, ne pravi planove za daleku budućnost iz prostog razloga jer je svestan da njom (realno) ne upravlja, nema stroge principe (spartanske i da ne pominjemo) po kojima deluje i kada dođe njegovih pet minuta za neki vid društvenog delovanja, ma koliko to puta da se desi u životu mirne duše i savesti ih sve propusti jer: neko će drugi da menja svet, a i ima on preča posla (poveži malo sa objašnjenjem glagola iz prvog pasusa).
Da budem kristalno jasna, nije mi namera da vređam. Trudim se da budem iskrena i samokritična. Dakle, ta sam! Čitalac ima slobodu učestvovanja ili posmatranja. Sve zavisi koliko je iskren i otvoren u razgovoru sa samim sobom („samim“ ubačeno zbog predsoblja).
Moje bavljenje civilizacijskim trenutkom u kom živimo i današnjim čovekom traje već neko vreme. To vreme je, grubo gledano, počelo onda kada sam prvi put postala svesna da ja, kao ljudsko biće, ne preduzimam ništa ili gotovo ništa u cilju menjanja bilo čega, a to nešto je život kojim nisam zadovoljna. To se ne odnosi na pojmove na koje mogu da utičem: obrazovanje, zdravlje, kultura, prijatelji, slobodno vreme i sl. Na zaposlenje, na žalost, ne mogu da utičem jer živim u Srbiji (na žalost je zbog posla, ne zbog Srbije – što bi neki rekli: nisam vezara)! Odnosi se na okruženje u kom se sve manje pronalazim kao njegov deo, jer su moja prava i prostor za moje delovanje svedeni na minimum.
O tome kako mi je ubijena volja i želja za istim, drugom prilikom.
Nije da sam besćutna, da ne primećujem nepravdu, nehumanost i pregršt nelogičnosti koje se dešavaju na dnevnom nivou. I nije da nemam svoje mišljenje o njima. Informišem se, trudim se da razumem, da spoznam, čitam, pričam, razmišljam… Ali, sve to je tako malo tj. gotovo ništa u poređenju sa onim što bi čovek mogao i morao da uradi danas, sutra ili preksutra da bi mogao da živi časno i pošteno u daljoj budućnosti. Ovde mislim na onaj momenat kad ustaneš ujutro, pogledaš se u ogledalo i kažeš „dobro ti jutro, junačino“, sa dobrim razlogom!
Sistem je tako skrojen da on sam protiv svih nas odnosi pobedu u svakom pogledu. Gde god da krenemo, šta god da planirano da uradimo – postoji sistem koji od nas zahteva da ga sledimo, poštujemo i zadovoljimo njegove zahteve i smernice ukoliko želimo da ispunimo svoje ciljeve.
I ne bi to bilo ni tako loše, čak i u slučajevima kada nas taj isti sistem usled svoje uštogljenosti ili strogoće mrvi. Suština je da je sistem prestao da bude human.
Da čitava stvar bude gora, pozadinski ciljevi su mu degradacija društva i moralnog koda ugrađenog u životne postulate svakog od nas, ako su naši matorani / legalni staraoci iole obavili svoj postao. Tako dolazimo do trenutka da ni u koga i ni u šta ne verujemo, nikome ne pružamo ruku za pomoć i generalno uglavnom gledamo kako da „zeznemo“ nekoga i pre svih i svega taj isti sistem, svesni da on to isto radi nama.
Donekle je i normalno da sistem bude tu i tako neprijatan. Slažem se da mora da postoji zakon i red, da bi društvo u kom živimo bilo uređeno. Sistem ne može da udovolji svima. Ali, da li je normalno da onda udovoljava samo sebi? Tačnije rečeno moćnoj i finansijski potkovanoj manjini.
Sad bi trebalo da proširim priču na spregu ekonomije i politike, geopolotičke strategije, ratove ove i one vrste, delovanje kroz medije i druge vidove propiranja mozgova. Ali, ovde moram da stanem. 
Beže mi misli i vreme jer imam problem (sa pomenutim sistemom), pa moram da čuvam energiju za njegovo rešavanje (u potrazi za rupama u istom).
Ne, neću odustati, samo mi je potreban predah. Drugi razlog je taj što, ruku na srce, današnji čitaoci izgube interes kad vide duži tekst.
Za kraj, onako sarkastično, primetiću da je glavni negativac u ovom tekstu doveo do savršenstva „kvaku 22“. Ko ne zna šta je to, da ne bih baš sve sažvakavala, neka uzme da pročita knjigu istog naslova pisca Džozefa Kelera ili neka pogleda film.Nije isto, ali eto…
Nije ni avantura, ni akcioni, već klasik i još: Dve reči, strani.

Biti ili ne biti…

27 феб

i dont care

Sve češće nailazim na sagovornike koji se žale da danas svetom hoda sve veći broj ljudi koji nemaju razumevanja i sažaljenja i koji bez trunke razmišljanja odbijaju da pomognu. Možeš da dođeš kod njih, skrušen ili ne, da zamoliš za trenutak njihovog vremena, da objasniš svoju muku sa ili bez suza u očima… sve će to biti uzalud. Odbiće te manje ili više okrutno, možda uz neku opasku koja će te ujesti i za dušu i za pozadinu, od koje će da te peku i obrazi i savest i posle koje ćeš da dobiješ jak nagon da se ispljuskaš po licu i gde god stigneš jer ti je uopšte pala na pamet takva, glupa ideja! Znao si kod koga ideš i šta može da ti se desi – što si išao… majmune!

Život me naučio da su retki oni koji će ti pomoći ili se bar potruditi da nešto manje ili više uspešno urade za tebe. Imala sam običaj da se obraćam ljudima za pomoć i bivala sam odbijena ili mi je servirana priča da problem mogu smatrati rešenim pa onda ostavljena na cedilu, uz gomilu laži, na putu isčekivanja dobrih vesti. Iz jednog u drugo loše iskustvo i… reših da se ne obraćam više nikome, a ako već moram da to bude neko nepoznat kome neću previše zameriti ako me odbije ili izneveri.

Ipak, bez obzira na loše iskustvo ne odbijam da pomognem, ako mogu. Imam običaj da saslušam, razmislim i pustim da onaj najplemenitiji deo mog bića sudi o toj situaciji. Onda ću, ako procenim da sam zaista osoba koja može i treba da pomogne, uraditi sve što mogu, cimati za rukav koga god mogu i jednom rečju stvarno se angažovati da pomognem.  Ako sagledam stvari i uverim se da sam nemoćna, potrudiću se da nađem blage reči da, što bezbolnije, saopštim da zaista nisam u mogućnosti da pomognem. U takvom neprijatnom trenutku, kada nemam da ponudim ništa drugo, ponudiću svoje mišljenje tj. šta bih i kako ja uradila u toj situaciji.

Mada, te reči… kakve god da su, ne pomažu.

Postoje dva razloga zašto tako radim. Prvo, vodim se onom devizom: Možda ćeš i ti biti u sličnoj situaciji, pa će i tebi trebati pomoć. Drugo, humanost doživljavam kao kosmičku dimenziju. Ako neko negde u svetu, u nekom trenutku nekome pomogne, taj neko kome se pomoglo će jednom pomoći nekom drugom i tako redom… Razumete? Lančano će ljudska humanost putovati kroz prostor i vreme.

U teoriji, normalno.

Stvarnost je nešto sasvim drugo. Nekada su stariji govorili mlađima: Eeeee, videćeš kad porasteš, pa kad se na tebe sruče problemi. Danas ta dimenzija problema počinje vrlo rano, još u obdaništu, kad sva ostala deca izvade Bakugan igračkice, a ti nemaš šta da izvadiš i gledaš ih tužno. Posebno si tužan jer i onaj koji ima dve od iste sorte neće da podeli sa tobom svoj arsenal, rukovođen onom starom „tuđe nećemo – svoje ne damo“. Obeležen si i neće da ima ništa sa tobom. Tvoja sudba je teška i okrutna. Tvoja mama je „old school“ i veruje u vaspitne mere koje su bogato opisane u knjizi o vaspitavanju dece, autora koji mora da je unuče bivšeg upravnika logora, a koji je izmakao pravednoj nirnberškoj ruci.  Neće da ti kupi igračku jer si kažnjen zbog bojkotovanja spanaća. Tako ti postaneš opšte ruglo u svojoj sredini, među svojim vršnjacima. I… eto problema! Ukratko, imamo slučaj gde je onaj koji još uvek nosi pelene već duboko povređen i čvrst u nameri da do kraja svog života nikom ništa ne pokloni, pozajmi i ne pomogne ni za živu glavu. Okrenuće se na drugu stranu, praviti da ne vidi i ne čuje, uradiće sve da se skloni sa puta posutog patnjama i problemima, jer… ko ti je kriv, tako je i meni bilo!

Karikiram, naravno, mada i nije daleko od istine. Verovatno da decu treba kažnjavati kad to zasluže. Ipak, današnjica je vrlo kompleksna pojava a stvari, vrednosti i odnosi su toliko poremećeni… među roditeljima, a neće biti među njihovom decom koja sve gledaju i upijaju kao mali  sunđeri. Čuju ona kad pričaju odrasli među sobom i kažu: „Ma zabole me da mu ja pomognem. Kad je on pomogao meni“?

Životna situacija sa pružanjem pomoći retko kad je jasna, a odnosi jednostavni. Jer, šta uraditi u situaciji kada nekome pomognete, a on na vašu molbu za pomoć odgovori sa „žao mi je, ne mogu“. Hoćete li se moći odupreti jadu i besu i pomisliti: Pa dobro, možda stvarno ne može? Ili opet ona situacija, neko vama pomogne, stvarno vam učini baš nešto veliko, a kad dođe kod vas vi morate da ga odbijete.

Kako tek razdvojiti poslovno i privatno u takvim situacijama, ako ste npr. doktor ili bankar, pa biste možda i hteli da pomognete ali ne možete da progledate kroz prste za operaciju koja će spasiti život, a za koju treba bolnici uplatiti 100.000 evra ili vam je baš žao ove fine, poštene mukice koja sedi ispred vas ali nikako ne biste mogli da mu odobrite kredit za stan, na njegov minimalac u firmi koja je višegodišnji gubitaš?

Kao posebnu kategoriju izdvajam slučajeve u kojima su ljudi nesebično i velikodušno pomogli a bili nasamareni i prevareni. Na žalost, previše je takvih primera. U vremenima, kao što su ova naša, prilika i načina je nebrojeno mnogo. Nedavno je nekoliko takvih slučajeva, vrlo ozbiljnih, izašlo u javnost, a neki čak i zakonski sankcionisani. Primereno ili ne, druga je priča. Koliko li je tek onih za koje nikada nećemo saznati ili pojedinačnih slučajeva gde se „žrtve“ same, tiho i u tami svoga doma izjedaju jer su bili empatični? Koja je prava kazna za to što te neko prevari, kao odgovor na tvoj pokušaj da budeš dobar čovek? Meni, ni jedna. Znam to iz ličnog primera kada sam pomogla osobi koja je imala smrtni slučaj u porodici i tražila pozajmicu za sahranu, a ustvari je bila u kockarskim dugovima.

Čini m se da je najgora ta situacija sa pozajmljivanjem novca. Zbog toga su se raskidala prijateljstva i kumstva, zavađala rodbina, a o porodičnim svađama da i ne govorimo. Kome, kada i koliko pozajmiti? Da li više iko može verovati, ne ljudima, nego životnim uslovima koji u jednom trenutku mogu izgledati sasvim pristojno, a već u sledećem se sve ruši, raspada i podseća na scenu iz nekog apokaliptičnog filma? Sve smo manje gospodari svog života i njegovih uslova. Zato, kako proceniti? Kako znati i kako ostati human, pravi prijatelj a ne dovesti sebe u neprijatnu ili još gore glupu situaciju?

Treba li pomoći detetu koje prosi na putu? Eto, to sam sebe pitala milion puta. Znam sve vezano za tu situaciju. Znam da će najveći deo novca otići nekim odraslim osobama u ruke, koje bi trebalo da služe zatvorsku kaznu umesto što imaju moć da upravljaju tim malim bićem. Ili, znam da je komšija alkoholičar, ali preklinje me da mu „pozajmim“ flašu piva sa nekim pogledom od koga mi se srce cepa. Pa onda, znam da je osoba neodgovorna, da će glupo protraćiti moju pomoć ali mi je jako draga i ne mogu da je odbijem.

Nedavno, izađem za vreme pauze sa posla do pošte i u povratku prođem na ulici pored bakice koja se pridržava za ogradu školskog dvorišta. Jedva ide. Vratim se i pitam je da li joj je dobro, a ona mi odgovara da je guši u grudima. Posednem je na obližnji zidić, ponudim da pozovem porodicu. Kaže, nema nikoga u blizini, sin i ćerka žive u inostranstvu a ona nije htela da ide kod njih jer je stara i bolesna. „Čekam samo da umrem“, odgovara mi mirno. Pitam je onda hoće li da zovem hitnu pomoć. Neće, kaže, nego samo da je dovedem do zgrade, a ona će da kucne komšinici pa će ova da je preuzme.

Tako sam i uradila. Uhvatila me je pod ruku i polaganim hodom sam je dopratila do ulaza u zgradu. Promrmljala je nešto što mi je ličilo na „fala“, ali u tom trenutku nisam vodila računa o tome. Obuzela me i dugo držala misao kako svakom od nas može da se desi da budemo sami i usamljeni i da zavisimo od pomoći drugih ljudi. Često. Ali je još češće ne tražimo. Ponekad od srama, ponekad zbog ponosa, ponekad iz straha da ne budemo surovo odbijeni. Ili je tražimo pa prokockamo ili je tražimo i dobijemo, a ne uzvratimo…

Samo smo ljudi, tačno je to. Treba li sa grubim i nehumanim vremenom i mi da postanemo takvi? Ili treba da zastanemo pored čoveka koji stoji na ivici ograde mosta i hoće da skrati život, pored saobraćajne nesreće, pored beskućnika koji leži nepomičan na putu, pored vrata komšijskog stana iz koga se čuje plač i vapaj…?

Pitam se, ko će biti na drugoj strani tasa u kome su varalice, lažljivci, mutljavine, pa i sam civilizacijski poredak koji propagira otuđenost i nehumanost, ako svi budemo nezainteresovani, bezosećajni, samodovoljni u uverenju da ko se nije snašao ili nije imao sreće sam je kriv i sam treba da se pati. Hoće li to stvarno biti naš kraj i hoćemo li zaista završiti svoj boravak na planeti, kao vrsta, crkavajući jedni pored drugih radije sami nego da damo nekom priliku da nas „ugrozi“, puštajući da nam „promaknu“ oni manje otporni i neotvrdli, podržavajući tako onu Darvinovu: „Najbolje prilagođeni opstaju“?

Treba li svi samo da produžimo dalje, svojim putem, jer… ko će nama da pomogne? A i šta će nam bilo čija pomoć? Mi ćemo uvek biti srećne ruke, donositi samo prave odluke i biti zauvek zdravi i mladi. Tako i samo tako nas niko nikada neće iskoristiti, oteti nam naše dragoceno vreme, energiju i novac, a mi ćemo zauvek imati taj samodopadni, samozadovoljni osmeh na licu.

Parazit featuring Progres

5 феб

Image

Ne mislim na parazite tipa vaške, krpelji, pantljičare ili nešto slično. Nije u pitanju živuljka, a ni sveže svarena mahovina.

Gledala sam, ima tome poprilično, SF film „Virus“ (1999).  Generalno, kritika mu nije bila baš naklonjena, mada su pohvalili specijalne efekte. Međutim, nešto im je tu, očigledno, falilo.

Meni nije falilo apsolutno ništa.  Složila sam se sa predstavom o nama Zemljanima, u potpunosti.

Za one koji nisu pogledali film, ukratko: napredna ET  civilizacija hoće da nastani Zemlju, ali prvo mora da smisli i ostvari plan da efikasno i brzo oslobodi planetu izvesnog virusa tj. nas. Tehniku uništenja razvijaju na napuštenom ruskom brodu-laboratoriji, na koju se sticajem meteoroloških okolnosti ukracavaju Amerikanci koji bi da se spasu od oluje. Tako, sasvim slučajno, saznaju za plan malih sivo-zelenih (ne pojavljuju se u ovom filmu, mora da se zamišlja).

Zvuči prilično surovo, zar ne? Ipak, ne treba apriori odbijati ideju i možda ne bi bilo loše da se upustimo u avanturu samoanalize, pa i samokritike ukoliko je potrebno.

Blaga sam? Pa naravno da sam blaga, ali je to smišljeno i ironično (prim.aut. za neupućene i hejtere).

Da vidimo, šta je to virus (izvor: znanje.org.)?

„Virusi spadaju u jednoćelijske organizme kao i bakterije, plavo-zelene alge i plankton. Virusi su organizmi koji se nalaze na samoj granici između živih organizama i nežive materije. Virus nije ćelijski organizam, već samo genetski materijal okružen proteinskim omotačem. Virusi ne pokazuju znake životnih aktivnosti sve dok se ne nađu unutar žive ćelije. Tada virusi koriste genetski materijal svog domaćina kako bi se reprodukovali. Virusi izazivaju mnoge bolesti kod biljaka i životinja – a ukoliko organizam ima slabu odbrambenu moć, virusne bolesti mogu izazvati teško oboljenje.“

Dakle? Nismo jednoćelijski organizam i ako bismo sudili samo po tome, nismo ni virus. Međutim, ako je suditi po poslednje dve rečenice…

Pod uslovom da smo prisiljeni da budemo surovo iskreni prema sebi i bez posebnog udubljivanja u probleme koje smo stvorili tokom ovih 200.000 godina, koliko (zlo)upotrebljavamo gostoprimstvo ove planete, kako bismo sebe kao vrstu, okarakterisali?

Glasam za – parazit, a evo i zašto (izvor: paraziti.biz).

„Paraziti su organizmi koji privremeno ili stalno nastanjuju telo ili unutrašnjost organizma domaćina. Paraziti žive na račun svog domaćina, uzimajući od njega najvrednije hranljive materije. Skoro svi paraziti se brzo i mnogo razmožavaju, otporni su i borba sa njima je veoma teška. Ipak, ako se pametno branimo od parazita možemo: zaštititi svoj organizam, izbeći mnoga oboljenja do kojih dovode paraziti svojim delovanjem u organizmu, produžiti život.“

U pitanju je, dakle, organizam (štikl), koji nastanjuje neki drugi organizam (a može i planetu – štikl), žive na račun domaćina (štikl), uzimajući najvrednije od istog (štikl), šire se i razmnožavaju brzo (štikl), otporni su i teško se uništavaju (štikl), a ako se ne braniš od njih teško tebi (štikl).

Ako se neko sad oseti uvređenim zbog ovog etiketiranja, ja se ljubazno i duboko izvinjavam. Nije mi namera da bilo koga, a posebno ne ceo ljudski rod, vređam.

Ipak, činjenice toliko govore u moju korist, da mogu licemerno da se izvinjavam koliko god hoću. Malo-malo, pa neki grad ostane bez pijaće vode, ne zato što nema više vode (još uvek to nije razlog, bar kod nas) nego zato što se vodotok zagadi otpadom. O vazduhu, šumama i sličnim pojavama drugom prilikom, kao i o besomučnom crpljenju raznih resursa od kojih se najčešće pominje nafta. Ne samo da se pominje nego se i ratovi vode, kao što svi već dobro znamo.

Gde su, recimo, deponije, razni izbacivači otpadnih voda, gde fabrički dimnjaci, auspusi automobila? Na Zemlji, odgovorićete. A da li se na toj istoj Zemlji dešava masovna seča šuma, isušivanje jezera i reka, skretanje vodotokova i potapanje čitavih eko sistema, grade rudnici i gde god može prave naftne bušotine? Da, da – dešava se, ali…

Eh! Kod tog „ali“ će nastati opšti haos, normalno!

Vi ćete mi navoditi koliko je progres bitan, kako naša vrsta mora da evoluira, kako ja verovatno priželjkujem da smo se mi rodili i da naša deca (a i njihova) živimo u ranom srednjem veku… još puno, puno vekova.

Na to ću vam ja skresati da je moguće da se progres odvija paralelno sa procesom smišljanja načina kako da se zaštiti planeta na kojoj živimo. To bi značilo da se napredak odvija mnogo, mnogo sporije i skuplje, što bi opet značilo da se usled tog sporijeg i skupljeg napredka sve značajno uspori, pa i dotok para koje taj napredak donosi tj. da se zgrću u manjoj meri i na duži period.

Vi ćete me onda bledo pogledati i reći mi da ovo nije Narnija ili Neverlend, već potrošačko društvo te da se probudim iz sna o lepšoj budućnosti i da budem realna i sagledavam stvari na moguć i logičan način. Da je progres nešto što je sasvim normalno i proces koji se ne može zaustaviti. Možda ćete onako sa visoka još dodati da ne postoji progres koji može da bude neškodljiv jer mi moramo da koristimo resurse, da bismo proizvodili i napredovali. Šta ćemo, nismo mi krivi što smo stvoreni kao nadmoćna živuljka, na vrhu prehrambenog lanca prodavnica poznajtijeg pod imenom „Život“.

Dobro! To znači samo jedno:  imamo rešenje za naseljavanje Marsa ili neke druge planete, tako da ne moramo da brinemo za naša pokoljenja. Gde će da žive, šta će da dišu i kako će da se hrane?

E pa, to je onda nešto sasvim drugo! Da vam kažem iskreno, baš mi je drago što imate rešenje za ovaj naš akutni problem, koji biva sve gori i gori i koji se pominje samo kad se desi neka ekološka katastrofa ili kad su izbori. Još mi je drago što niste dozvolili da vam sićušna nekolicina preko medija ispere mozgove i ubedi tj. nauči šta je to progres i kako je u vašem interesu da stvari budu baš ovakve kakve jesu.

Eto, ovo neka bude šlagvort za opštu makljažu na nekoj izmišljenoj sedeljci starih prijatelja, kumova, komšija i rođaka. Ali, pod uslovom da nije porodična slava u pitanju. Jer, na slavi ne valja da se svađa i podiže glas, osim ako nisu politika ili fudbal u pitanju.

Za neke teme zaista postoji mesto i vreme. Posebno ako su vruće. Znate onaj slučaj kad su tako vruće, da se kao u filmovima prebacuju iz ruke u ruku i usput duva kroz skupljene usnice i istovremeno podvikuje: Hot, hot, hot!

Zato, mišljenja sam, treba pustiti takve teme jedno par dana da se malkice ladnu, pa tek onda reći šta se ima.

Beše prava pomama pre neki dan. Kao što to obično biva u današnje vreme, neka važnija tema je ostala uskraćena za pažnju javnog mnjenja, pred svojom lepšom i drčnijom sestrom od tetke. Dali smo kreativnosti na volju a malicioznosti svu moguću slobodu pa nam je promaklo to zašto nam se narod koji prolazi kroz Vojvodinu svake zime glavi u smetovima? Dublje il’ pliće, nebitno, suština je da se glavi.

Malo se o tome govorilo, gotovo ni malo. Ozbiljan problem, koji nikada nije smeo da se pojavi kao takav i koji, što je još mnogo gore, prilično teško brzo rešiti.

Ne mogu da odolim da ne razmišljam o razlozima koje je jedan od naših saobraćajnih stručnjaka naveo kao presudne za ovaj problem:

– posečen je zaštitni pojas drveća pored puteva,

– lokalne samouprave su u kriznim godinama (još od 90-tih) zanemarile ovu problematiku.

Kod ovog prvog razloga mi opet na pamet pade progres. Što ti je naša zemlja, mi i kad idemo u progres to nekako ispadne kao da idemo u suprotnom smeru.

Dakle,  da li je moguće da je (ovde ubacite reč po izboru, onu koju obično koristite u saobraćaju kad ste mnogo „dobro“ raspoloženi) sekao drveće pored puta, da bi dobio „nekoliko“ kvadratnih metara obradive zemlje više?

Kako seča drveća može da bude progres? Evo plastičnog prikaza…

Sečom se progresivno povećala zemlja na kojoj će se progresivno proizvoditi veća količina hrane, a zatim će količina novca koju će drvoseča da dobije prodajom te hrane da se progresivno povećava. Od te veće količine novca će radnici tog drvoseče dobiti veće plate, a mi ostali imati da jedemo do mile volje. To žderanje će omogućiti da nama, ostalima, progresivno poraste produktivnost koju će naš poslodavac iskoristiti da progresivno proizvede više svojih proizvoda, koje će kupiti radnici onog ranije pomenutog progresivca alijas drvoseče što proizvodi hranu. Naš poslodavac će takođe više da zaradi (progresivno, razume se), što će omogućiti da može nama da poveća plate, a mi ćemo moći da kupimo još više hrane, pa nam je zato potrebno da onaj (bolje da ne napišem šta) poseče svo preostalo drveće, jer će tako moći da proizvodi još više hrane o kojoj sam maločas progresivno govorila. To je sve isto progres, zar ne?

Ovo sa većim platama zanemarite, jer je to trenutno samo teorija. To sam ja samo onako, malo maštala. Sve ostalo neka ostane.

Neka ostane i pitanje koliko košta ljudski život i ljudska patnja zbog nečije proklete zarade? A ako nije zarada onda zbog, takođe prokletog položaja, političke prevlasti ili nečeg šestog?

Dozvoljavam da ima i onih koji misle drugačije, ali me iako se vodim kao relativno liberalna osoba koja uglavnom poštuje tuđe mišljenje, ovog puta ta mišljenja ne zanimaju.

Osim toga, „nisi normalna“ se ne računa kao argument.

Ne računa se ni misao koja može da vam prođe u ovom trenutku kroz glavu, a koja ima veze sa: Nije u mom selu/gradu, nije u mom kraju/okrugu/regionu/državi, nisam se ja glavio/la, ma šta me se samo tiče… i slično.

A za kraj, kao macola pravo u mozak, pa o tome neću da razglabam je razlog da je drveće iz drvoreda pored naših lokalnih i regionalnih puteva moralo da se poseče jer se usled prvenstva borbe za prevlast, koja je svakako uvek najpreča, nije imalo vremena, prostora ili novca  za bavljenje trivijalnostima kao što su održavanje stanja naših saobraćajnica pa su one i drveće pored njih, u godinama velikih raskola propadale i propadale i propadale…

Nekako mi onaj prvi razlog lakše i logičnije pada. Na stomak i na pamet!

Svakog dana, u svakom pogledu…

5 феб

stimac

Naravno da je pravo svakog građanina da bude sistematski i potpuno namerno neobavešten.
Međutim, obaveza je svakog građanina da bude odgovoran, informisan i aktivan u saznavanju i spoznavanju, kako bi u pravom trenutku i na pravom mestu dao svoj puni, građanski doprinos.

Ne čudi, iz razloga te svekolike društvene neobaveštenosti, neinformisanosti i opšte letargičnosti što smo površni, neodgovorni, zluradi, neempatični i večito začuđeni nad onim što nam se dešava.

„Ne mogu sad i o tome da razmišljam“ je misao i rečenica koja je naš najveći neprijatelj.
Ni ja ne volim da usisavam kuću, pa moram. U suprotnom će da mi proradi alergija na prašinu, koja će da aktivira alergiju na sintetiku, a sve će to dovesti do opšte neraspoloženosti u mom organizmu koja će da rezultira nezadovoljstvom prema mom životu, uopšteno.

Svakako da je lakše pustiti se niz vodu, ma koliko ona smrdljiva, štrokava i zagađena bila. Jer, hej… pa vidi šta je ljudi u toj vodi za koji znam da nije dobra za mene.
„Gde svi Turci, tu i mali Mujo“ je još jedna od sijaset nasleđenih štaka, koju smo prigrlili kao „dragocenu“ ostavštinu prošlosti, a koje se držimo kao pijan plota jer (u duhu današnjeg „konciznog“ izražavanja)… patriJota!

Ipak, nešto se jednostavno mora. Na primer to, da se poimaju stvari i pojave, o njima aktivno razmišlja i razgovara, zatim donese zaključak i na kraju deluje. Onako kako se može ili mora. Zaključak koji je oslobođen niskih, podrumskih osećaja, obojenih poznatom lokalnom „duhovitošću“ fino umotan u moderan hejterski stav koji se nameće kao najlakši u uslovima kada mozak treba pregrevati brzim sortiranjem neverovatnog broja svakakvih informacija, od kojih je najveći broj „čist“ nuklearni otpad.

I ma koliko neodgovorni bili, moramo da postanemo konačno svesni da taj otpad nepovratno zagađuje naš um, dušu i na kraju telo. Jer, sve je povezano – ma šta ko o tome mislio. Jednostavno, stvari su takve i tako se odvijaju jer smo svi deo jednog sistema. Može to da se ne sviđa koliko god hoće, ali tako je! I tačka.

Ako svako bude odgovorno radio na sebi, primetiće da ga vremenom napuštaju mržnja, animozitet prema svemu i svakome nepoznatom i stranom, bes koji se rađa iz neznanja i nemoći… a sve to će zameniti stav da je istina da je svet takav, kakav jeste ali da je on naš svet i da smo jednako odgovorni za njega, kao i oni pre nas, a zarad onih posle nas.

Odgovor koji se sastoji od agresivnog mahanja rukom kroz vazduh, koji prati izjava „šta ja tu mogu“ je još samo jedan cinični, kukavički odgovor na pitanje: „Šta si TI uradio/la po pitanju bilo čega?“
Od prethodne je jedino gora izjava „šta se to mene tiče“. Lično, kada je čujem, momentalno u svojoj padajućoj listi potencijalnih sagovornika i pretendenata na mesto ozbiljne ljudske jedinke precrtam tu osobu. Ne baš za vjeki-vjekova, jer ljudski je grešiti i svako ima pravo na još jednu šansu.

Ako meni postavite pitanje šta sam ja uradila, po nekom „društveno-angažovanom“ pitanju, odgovoriću: Najmanje što radim je da se trudim da saznam što više o tome, da razmišljam o tome, da imam SOPSTVENO mišljenje o tome, a globalno radim da postanem i ostanem dobar čovek, a pre svega da se očistim na kraju svakog dana od đubreta koje mi se servira sa svih strana, prepuno negativnosti, mržnje, malicioznosti, prebacivanja, malograđanštine, zatucanosti…

Kad dlake vode politiku

21 мар

sasavica

Naslov neće imati veze sa ovim tekstom. Ali, predizborno je vreme i svi su posebno osetljivi na reč „politika“. Dakle, osluškujem tržište i ponašam se marketinški i politički ispravno!

Evo o čemu ću…

Kao malu, navukli me roditelji na Jesenjina. Nisu oni toga tada bili svesni, a ja tako mala nisam ni mogla da shvatim značenje stihova, kao što su:

Cvili harmoniko, puca glava

Naviru zvuci vodoplavno.

Pij sa mnom, pij kučko šugava!

Al, bilo mi interesantno da gledam kako, s vremena na vreme, sednu na pod, otvore neke debele knjige, sipaju krvavo crveno vino u one čaše sa nogicom što ih i danas najviše volim i jedno drugom nešto čitaju… I još prekidaju tišinu između dva čitanja uzvicima: „Jaooo, a vidi ova što je dobra!“ ili „Slušaj ovo… neverovatno je!“

Ja bih se obično igrala pored njih i povremeno podizala glavu kad bi me neke neobične reči, koje prvi put čujem, začudile svojim zvukom. Nikad ih nisam prekidala jer mi se činilo da rade nešto vrlo važno. Otprilike kao kad rašire račune po stolu i uhvate olovku i papir, pa mi na moje „cimanje“ odgovaraju: „Nemoj sad dušo, mama i tata sređuju račune!“

To za račune, koliko je bitno i bolno, saznala sam tek kao student. Rekla bih: benificija moje generacije!  Jesenjina lično, spoznala sam nešto ranije. Negde pred kraj osnovne škole kad sam natrčala na njegovu pesmu „Ispovest huligana“.

I sad bih mogla da vam pričam kako sam tada doživela otkrovenje, zavolela poeziju, shvatila da treba da istražujem ljude i ljudsku prirodu jer je to nešto predivno i savršeno nesavršeno.

Ipak, da skratim priču… svako treba da nađe svoju pesmu! Onu koja ima ritam njegovog srca, senzibilitet njegove duše, tugu njegove boli, sreću njegovog osmeha.

Zašto? Zato što, kad naiđe ono vreme kad se srce stegne ili kad naiđe trenutak ludačke sreće kad ne znate šta ćete od sebe – ta će pesma da ublaži rane i umiri… i dušu i telo.

Ne morate da mi verujete. Ipak, probala sam više puta i svaki put je uspevalo!

Osim toga, u tim pesmama kojih se danas mnogi plaše (a kako drugačije objasniti da ima toliko ljudi koji nikad u ruku nisu uzeli zbirku pesama, osim možda ako je bilo „pod moranje“ tj. za lektiru) napisane su neke vredne ljudske mudrosti. Onda opet, kad pomislim da današnjem čoveku nije pod br.1 da radi na sebi već neke mnogo, mnogo trivijalnije stvari shvatim da nije ni čudo što te mudrosti čuče u tim knjigama, bačene u zaborav, neiskorištene i naoko zalud pisane.

A evo vam i dokaz! Taj pesnik, koji odavno odozgo gleda sve, napisao je neke davne godine početkom prošlog veka u svojoj poemi:

Zar nije svejedno
Kakvom gadu
Kapital teče u džep?
Meni su mrski i pravi i krivi,
Sve je to –
Pljačkaška banda.
Al’ ipak, druže, treba da živi,
Na svetu Rasvetov Nikandar.

Znate šta…. nemojte da krivite sudbinu, zlu kob ili nešto tome slično za svoj usud. Prvo budite iskreni i priznajte da li ste učinili sve što ste mogli da sebi olakšate životni put ili ste klasični kampanjac.

Šta fali da pokušate da „pronađete“ poeziju? Ko zna, možda vam se i svidi? Kao što bi vam se svidele i neke druge stvari, pojave, ljudi… samo kad biste hteli da pokušate, spustite barijere, manete se predrasuda, ne oslanjate se na tuđe mišljenje i malkice istražujete svet oko sebe.

Da ne bude posle:

„A šta drugo da slušam, kad osim narodnjaka i nema druge muzike“.

***********************************************************

ISPOVEST HULIGANA
Ne ume svako pesme plesti,
Ne može svako da pada s grana
Pred tuđe noge, ko jabuka rana.
Ovo je najveća ispovest,
Ispovest jednog huligana.
Ja namerno idem razbarušen,
S glavom na plećima, ko lampom u tmini.
Ogolelu jesen vaših duša
Volim da obasjavam u pomrčini.
Volim psovku, kad ko kamen zvizne,
Pogodi me, ko grad kad umlati,
Tad rukama samo jače stisnem
Mojih vlasi klobuk što se klati.
Tako mi je lepo tada zamišljati
Jezerce u cesti, šum jasike lesne,
Da tamo negde žive otac i mati,
Koji bi pljunuli na sve moje pesme,
Kojima sam mio, ko polje i voda,
Ko proletnja kiša na mladoj zeleni.
Oni bi vilama došli da vas probodu
Za svaku grdnju upućenu meni.
Siroti, siroti seljaci!
Sigurno ste i vi poružnjeli,
Još vas plaše bog i rog đavolji.
O, kad biste samo znali,
Da je sin vaš u Rusiji
Pesnik ponajbolji!
Zar niste za život njegov okapali,
Kad je bos tapkao po jesenjoj rosi?
A sad s cilindrom šeta taj mali
I lakovane cipele nosi.
Ali u njemu tinjaju varnice
Seoskog šaljivčine.
Svakoj kravi na firmi mesarnice
Pokloni se iz daljine.
I kad sretne kočijaša na ulici,
Zapahnut znanim s rodnih polja vonjem,
Spreman je da nosi rep za svakim konjem,
Ko šlep na venčanici.
Volim domovinu.
Mnogo volim domovinu!
I ako su njene vrbe tuga sinja.
Reski kreket žaba u noćnoj tišini.
Spomenom detinjstva bolno sam raznežen,
Aprilskih večeri snevam vlagu onu.
Vidim, naš klen tamo, zguren i naježen,
Greje se na vatri neba u sutonu.
Koliko sam jaja tu iz vranjih gnezda,
Znao da ukradem sa njegovih grana!
Je li onaj isti, sa krošnjom do zvezda?
Da li odoleva kora naborana?A ti, moj varni,
Pegavi psu mili?!
Otupela njuha, sad si star i slep,
Zalud tražiš vrata i žalosno cviliš,
Dok dvorištem lunjaš obesivši rep.
Bile su mi mile ludorije tvoje,
Kad bismo od majke zdipili okrajku
I grickali slatko na smenu udvoje,
Podelivši bratski negde u prikrajku.

Ja sam onaj isti.
Srcem, istog kova.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Prostirući zlatnu rogozu stihova,
Hteo bih nešto nežno da vam kažem.

Laku noć svima!
Svima lake noći!
Sutona zvonka kosa u travi se utiša.
Danas mi se tako silno hoće
S prozora mesec da prepišam.

Svetlost plava, tako plava, bleda!
U toj plaveti mreti je sitnica.
Pa šta, neka ko cinik izgledam,
Zakačivši fenjer na zadnjicu!
Stari, dobri, Pegaze bezrepi,
Šta će meni tvoj umorni kas!
Došao sam, ko meštar svirepi,
Da pacove slavim, dignem glas.
Moja glava, kao avgust štedro,
Lije vina kosu razuzdanu.

Hteo bih da budem žuto jedro
Na putu u zemlju obećanu.